šta da se radi Ustav i regionalizacija Srbije Mr Nikola Krsmanović

podnaslovi } Ustav i regionalizacija Srbije Period posle Drugog srpskog ustanka Početkom 1890. godine Ustavom iz 1963. godine Pitanje regionalizacije Regionalne skupštine bi se birale neposrednim glasanjem

Pitanje regionalizacije

, u vreme sadašnje izrade ustava, a i pre, podgrejava se partijskim viđenjima i obećanjima. Ozbiljna mana takvog prilaza svakako je u nedostatku analitičkog pristupa. To pitanje ozbiljno je postavljano i u toku rada na Zakonu o lokalnoj samoupravi iz 1996. godine. Demokratska stranka Srbije podnela je, 2002. godine, predlog ustavnih načela sa podelom Srbije na šest regiona (Vojvodina, Beograd, Užice, Kragujevajc, Niš i Kosovo). Seckanje Srbije nije naišlo na ozbiljnije prihvatanje kod građana, naročito u AP Vojvodina. Ništa nije bolje primljeno ni planiranje novih pokrajina pored važeće dve (Pokret za Šumadiju).
Da bi se ovom problemu prišlo stručnije i kompletnije potrebno je prethodno utvrditi odnos centralizacije i decentralizacije, odnosno koja se pitanja mogu smatrati državnim i njima štititi integritet države Srbije, a koja pokrajinskim (odnosno regionalnim) i konačno - koja pitanja pripadaju lokalnoj samoupravi odnosno njihovom uređivanju.

Teritorijalna organizacija mora polaziti od principa decentralizacije koja treba da dovede do aktiviranja raspoloživih resursa i vrednosti, podsticanja aktivnosti svih opština i gradova, i građana u njima, da raspolažu i upravljaju onim što im po prirodi pripada. Neophodno je odustati od lokalnih shvatanja da je uvek krivica do drugih, onih koji nisu lokalni.

Centralizacija, kao pravo i obaveza države podrazumeva izgrađivanje efikasnog sistema zaštite države kao celine i izgrađivanje kriterijuma za ocenu uspešnosti kako bi se ostvarivao ravnomerni razvoj, po unapred utvrđenim standardima, Evropske unije i sopstvenim.

Ostvarivanje regionalnih interesa i regionalizacija velikih strukturnih projekata, posebno u oblasti poljoprivrede, turizma, zaštite životne sredine, prestruktuiranja privrede, demokratska podrška i dr., nije moguće bez definisanih prirodno-geografskih, ekonomskih, ekoloških i kulturnih usmeravanja potencijala, što nikako nije moguće u opštinskim atarima.

Tradicija srpske države išla je u pravcu višestepene lokalne samouprave (opština, srez, oblast-okrug). Po pravilu pored zajedničkih interesa opština utvrđivan je veći stepen uticaja centralnih organa. Zbog toga je realno očekivati da regioni označe decentralizovane teritorijalne organe koji će igrati ulogu intermedijalnih organa između centralnih i lokalnih.

Imajući u vidu regionalizaciju kao potrebu države Srbije potrebno je poći od toga da državu treba urediti tako da se sastoji iz velikih, istorijski dovoljno uobličenih i razvijenih regiona, koji će u velikoj meri biti decentralizovani i sposobni za sopstveni život. Regioni treba da izraze osobenosti ranije nastajalih oblasti i zajednica ali i ujedinjavanje opština u veće zajednice. U tom pogledu dragocena su iskustva Francuske, Italije i Španije.

Regioni u svakom slučaju treba da imaju dvostruku funkciju, da deluju kao decentralizovani deo države, pri čemu bi se na regione preneli poslovi koji su do sada vršeni kao poslovi dekoncentracije, rada van sedišta državnih organa, u „okruzima”. U isto vreme u regionima bi se vršili svi drugostepeni poslovi u odnosu na lokalnu samoupravu.